sfinga

Sta me mama naucila?

Ne, nikako kupovati second hand! Po njenoj teoriji, to je sve skinuto sa nekog mrtvaca! Ko zna ko je on/ona bio ili bila, od kakve li je pa i bolestine (ne daj boze) bolovao, sta znas kakav to  virus vuce isl. 

Mama tvrdi da ona ipak i uvek sve zna, da ne moze da joj se otme, nista i nikada.

Moram da priznam da je u mnogim slucajevima mamita i bila u pravu, ako ne danas, onda za koji dan, nedelju, godinu. Ne znam na koju foru, ali uvek snimi neku situaciju ili gvirne kroz neku kljucaonicu kada ja ne mogu ili ne umem. Zena jednostavno ima neki receptor u mozgu koji otkriva te detalje za koje sam ja gluva i slepa.

Mozda s godinama i mene "pogodi" ta mudrost, ili mozda pre toga moram da postanem Majka. Ko ce ga znati!?

E sad, sta sam ja primetila, nevezano za mamine trikove i tikove, malo sam osmatrala slucaj zena koje nemaju problem sa second hand garderobom i obucom, second hand ljubimice nemaju problem i sa second hand muskarcima, one jednostavno ne postavljaju pitanje ko je, sta je, zasto je itd, itd. Njima ne smeta to sto je neko bio odbacen, cak ne pokusavaju ni da saznaju koja je to "mracna" tajna narusila neciju idilu zvanu brak.

One prosto uzmu sta im treba za male pare i peru ga, otkuvavaju, izbeljuju i sam Bog ce ga znati sta mu jos sve ne rade. Njima je dobar takav kakav je, malo pohaban, razgazen. Malo ga zakrpe, a on jadan misli da su mu umirucem dale malo krvi, roknule koju infuziju i sad se kao oporavio, sad je luce, vise nije ofucana krpa.

A kako primitivnom coveku objasniti da se od krpe ne sije odelo, da baba nije devojka, da od vestice ne mozes napraviti princezu.  Nikako, samo dignes glavu, ispravis ledja i s osmehom i podsmehom nastavis da gazis stazom, jer komplexe ne lece ljudi vec psihijatri.

Naselje - nasilje... Iliti gde zivim, disem, obitavam!? Gde smo otisli i dokle smo stigli? Koliko smo sigurni, svoji, sretni, bezbrizni?

Ne znam, ne zelim da budem pesimista, ali nije mi lako da nadjem ni dozu optimizma u sebi.

Zasto? Realno gledano, kako biti optimistican i voleti svoj grad, kad sam izlazak iz stana danas nosi veliku dozu rizika da se nesto desi, lose. Ponekad zamisljam sebe kako se zatvaram u stan i postavljam barikade, samo mi je frka sto u toj izolaciji ne znam kako bih opstala, tacnije, ono malo sredstava koja su mi neophodna kako bi ih stekla...

Juce, izazvana zeljom za nikotinom, tim zlim porokom krenem u prodavnicu po vecernju dozu i gle, taman da me kasirka "otkuca" kad dva naoruzana kretena (citaj narkomana) upadaju u objekat i nisane u mucenicu koju je vac 5 puta znoj oblio. I sad, nakon mucnog ispitivanja pandura koji "sefici" bukvalno kazu: "Desava se to, ne brinite, samo im dajte novac", razmisljam, sta bi se desilo da je kasirka "zatiltala" i da nije otvorila kasu, da li bi pucali u nju, mene, nas ili bi pokusali sami ili bi izasli... Nazalost znam odgovor, mislim da bi opcija bila ovo prvo. Za platu od bednih 25.000 RSD devojka bi mogla da izgubi zivot ili ostane invalid.

Shvatam da vise nisam u BGu, sad sam negde u getu gde izgleda sivo preuzima sve, siri se kao metastaza. Munjevito.

 (Dalje)

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.