sfinga

Naselje - nasilje... Iliti gde zivim, disem, obitavam!? Gde smo otisli i dokle smo stigli? Koliko smo sigurni, svoji, sretni, bezbrizni?

Ne znam, ne zelim da budem pesimista, ali nije mi lako da nadjem ni dozu optimizma u sebi.

Zasto? Realno gledano, kako biti optimistican i voleti svoj grad, kad sam izlazak iz stana danas nosi veliku dozu rizika da se nesto desi, lose. Ponekad zamisljam sebe kako se zatvaram u stan i postavljam barikade, samo mi je frka sto u toj izolaciji ne znam kako bih opstala, tacnije, ono malo sredstava koja su mi neophodna kako bi ih stekla...

Juce, izazvana zeljom za nikotinom, tim zlim porokom krenem u prodavnicu po vecernju dozu i gle, taman da me kasirka "otkuca" kad dva naoruzana kretena (citaj narkomana) upadaju u objekat i nisane u mucenicu koju je vac 5 puta znoj oblio. I sad, nakon mucnog ispitivanja pandura koji "sefici" bukvalno kazu: "Desava se to, ne brinite, samo im dajte novac", razmisljam, sta bi se desilo da je kasirka "zatiltala" i da nije otvorila kasu, da li bi pucali u nju, mene, nas ili bi pokusali sami ili bi izasli... Nazalost znam odgovor, mislim da bi opcija bila ovo prvo. Za platu od bednih 25.000 RSD devojka bi mogla da izgubi zivot ili ostane invalid.

Shvatam da vise nisam u BGu, sad sam negde u getu gde izgleda sivo preuzima sve, siri se kao metastaza. Munjevito.